Wednesday, July 29, 2009

Етиз шаңлирида әксиң көрүнди


Алакөл наһийәсиниң 80 жиллиқ тойиға беғишлаймән

Әтигәндила күн қизип чиқти. Шуниңға қарап бүгүн күн раса иссийдиған болди дәп ойлидим. Язниң чирайлиқ, иссиқ бу күни биз, оғлум, келиним вә алакөллүк кона тонушлар билән биллә жирақ сәпәргә атландуқ. Чүнки бир ай илгири Алакөл наһийәсидин телефон қилип, тәвәниң 80 жиллиқ тойиға тәйярлиқ көрүлүватқанлиғини ейтқан еди. Аридин көп өтмәй Қанат Нүсипов дегән жигит тәклипнамә елип өйүмгә кәпту. Қанат өз вақтида Азат Мәшүровниң ярдәмчиси болуп ишлигән, һазир өз алдиға дехан егилигини қуруп башқурмақта. Бу жигитниң Азат билән биллә ишләп топлиған мол тәжрибиси һазир өз нәтижисини берип, у көплигән яхши ишларни әмәлгә ашурмақта. Қанат мениң тойға қатнишишимни өтүнүп:

-Дүрнәм тәте, бизниң наһийә һакими Бағдат Қарасаев вә тойни өткүзүш бойичә қурулған комиссия әзалири - һәммимиз сизни бу чоң тойға тәклип қилимиз. Азат аға билән һаятиңизниң унтулмас пәйтлири өткән йәрләрни көрүп, хәлиқ билән учришип келиң. Алакөл тәвәсиниң әмгәкчилири Азат Мәшүр оғлиниң наһийәмизниң тәрәққий етип, гүллинишигә қошқан зор үлүшини унтимайду,- дегән еди. Бир тәрәптин, наһийә башчилириниң, хәлқиниң маңа билдүргән һөрмити, иккинчи тәрәптин, Азат билән биллә жүргән йәрләрни көрүш армини мени бу узақ, Алмутидин 700 км жирақ йолға атландурди. Йол бойи буниңдин 28 жил илгири 12-ноябрь күни йолдишим Азат билән партияниң ишәнчисини ақлаймиз дәп ана жутумиз Яркәнттин Алакөлгә көчүп маңған чағлар көз алдимдин, худди кино лентисидәк, бир-бирләп тизилип өтти...Шу күни бизни қериндашлар, достлар даванғичә узитип, жиғлишип хошлишишқан еди. Наһийә мәркизи Үч Аралға қараңғу чүшкәндә йетип кәлгән едуқ. Ноябрь ейиниң оттури болғиниға қаримай, шу чағда бу йәрдә қар қелин, соғниң күчи хелила бар еди...

Бүгүн, август ейиниң бу раса иссиқ күни, хиялимда өтмүшни чарлап маңғачқа, йолниң жирақлиғиму билинмиди. Наһийәлик мәслиһәтниң хәтчиси Болат Сиырбаев бизни Сарқандта қарши елип, шақирап еқиватқан өстәң бойиға тикилгән кигиз өй тәрәпкә башлиди. Кигиз өй алдида турған жигит-қизлар қол қоштуруп салам берип, ичкиригә тәклип қилди. Кигиз өй ичигә қоюлған үстәлгә түрлүк-түрлүк таамлар тизилған. Узақ йолниң уссулуғини қандуруп бир чинидин чай ичтуқ. Бир аздин кейин тавақларда қазақ хәлқиниң есил миллий тамиғи сирнә кәлтүрүлди. Тамақ үстидә Болат наһийәниң 80 жиллиқ тойиға тәйярлиқниң қандақ дәрижидә кетип барғанлиғини сөзләп бәрдидә, бир аз ойлинип туруп:

- Азат аға аримиздин яш кәтти, лекин өлүмгә һеч ким қарши туралмайдекән. У дунияғиму яхши адәмләр керәкту. Азат аға яш кәтсиму, қилған яхши ишлири билән өзиниң жүтмәс изини қалдуруп кәтти. Азат ағаниң избасари Дилшат инимизни, келиниңиз Наргизни биллә елип кәлгиниңиз наһайити яхши бопту. Балилиғи өткән, дадисиниң әмгиги сиңгән йәрләрни көрүп мәғрурлансун, - деди. Сөзгә Болатниң қешида олтарған наһийәниң сабиқ баш врачи, биз билән сәпәрдаш болуп келиватқан Шылбы Туяқов арилишип:

- У чағларда Азат Мәшүр оғли қириқ яшларда болуп, чирай-шәкли келишкән жигит еди. Палванларға хас бәстидин жисманий күч, сағламлиқ вә сунмас ирадә сезилип туратти. Мүжәзи еғир бесиқ, һәр бир сөзни салмақ билән, ой таразисидин өткүзүп ейтатти,- дәп әслиди. Тамақ үстидә Азат тоғрилиқ мошундақ көплигән яхши гәпләр ейтилди. Яш жигитләр қимиз, шубатларни қуюп бизни күтмәктә. Шу арилиқта Болат сиртқа чиқип бир қизни башлап кирди.

- Дүрнәм тәте, бу қизимиз сизгә беғишлап домбра билән бир-икки нахша ейтип бериду.

Қизниң домбрини чевәрлик билән челип, бабиға йәткүзүп ейтқан нахшилирини тиңшап, узақ йолниң һадуғи чиққандәк болди. Һәммимиз қизға рәхмәт ейттуқ. Бу чағда вақитму хелә йәргә берип қалған еди. Болат саатиға қарап:

- Әнди бу жигитләргә рәхмәт ейтип, йолға чиқайли, - дедидә, һәммимиз дуга қилип йолға атландуқ. Сарқанд билән Үч Арал арисидики 150 километр йол ойлар дәриясида үзүп меңип билинмәй өтүп кәтти.

Гугум чүшкән пәйттә мәнзилгә келип йәттуқ. Болат бизниң меһманханиға орунлишимиз дегинимизгә унимай өйигә елип кәлди. Бизни Болатниң аяли Айгүл очуқ чирай билән қарши алди. Бу өйгә буниңдин он жил илгири Алакөл наһийәсиниң 70 жиллиқ тойида Азат билән келип, меһман болған едуқ. Бүгүн Азатниң йоқлуғини билиндүрмәй балилирим, сәпәрдаш меһманлар билән келип олтиримән. Айгүл тәйярлиған таамларни үстәлгә қоюп, қимиз, шубатларни қуйди. Болат Азат акиси билән биллә ишлигән чағлирини әсләп, болған қизиқ вақиәләрни ағзи-ағзиға тәгмәй сөзләп, бизни хошал қилмақта.

- Мән у чағларда совхоз директори болуп ишләттим. Азат аға егиликләрни арилап, бизгә бир мунчә тапшуруқларни бәрди. Биз бурунқи башлиқлар охшаш бу кишиму бир айғичә кәлмәс десәк, икки-үч күн өтүпла, тапшуруқниң қандақ орунланғинини тәкшүрди. Шуниңдин кейин тапшуруқни вақтида әмәлгә ашуридиған болған едуқ. Бизгә кәтмән тутушни үгәткинини ейтип берәй. Азат аға кәлгән жилила алдин-ала қизилчини суғириш вақтида керәк йоған кәтмәнләрни буйрутуп ясатти. Қизилча суғириш пәйтиму кәлди. Азат аға ақ көйнәктә, бойнида галстук, айиғида резинка өтүк. Қолиға кәтмәнни елип туғанларни йепип көрситиватиду. Бир чағда:

- Болат, әнди сән кәтмәнни елип суни мону қурларға башла,-деди.

Мән кәтмәнни елип, ериқни ачмақчи болғанда, үсти-бешимға патқақ чачирап, бит-чит болди. Ағаға қарисақ, көйниги таза. У киши мениң қолумдин кәтмәнни елип йәнә көрсәтти. Кейин-кейин бизму кәтмән билән ишләшни үгинип кәттуқ. Азат Мәшүр оғли наһайити аз ухлатти. Әтигәнлиги саат 4тә туруп етиз арилап, қизилчиниң сүйини тәкшүрәйдиған. Өзи ялған ейтқанни яхши көрмәтти. Бир күни һерип ухлап кетиптимән. Таң сәһәр бәштә рация жириңлап охатти. Алсам Азат аға.

- Болат, сән қәйәрдә?- дәп сориди.

- Мән етизда, қизилчиниң бешида,- дәп ялған ейттим.

- Немишкә ялған ейтисән, мән һазир сениң етизиңда қизилчиниң сүйини тәкшүрәп жүрмән,- деди аға.

- Кәчүрүң, Азат аға, -дәп кийиндимдә,етизға кәттим. Азат Мәшүр оғли әйнә шундақ ишлигән. Наһийәдә су йетәрлик болғачқа, биринчи жилила 67 звено тәшкил қилди. Бир Тентек дәриясиниң сүйи биләнла 100миң гектар етизлиқни суғириш мүмкин еди. Азат аға шу суни дурус пайдилинишни үгәтти. Һаяттин бәк әтигән кетидиғинини сәзгәндәк, кечә-күндүз ухлимай ишләйдиған. «Бари-йоқи төрт саат ухлаймән» дәп қоятти. Болатниң қизиқ параңлирини тиңшап Азатни әсләп олтарғинимизда, Айгүл йоған тавақларда бесбармақ елип кирди. Тамақ йәп олтирип Болат йәнила наһийәни Азат башқурған жиллар тоғрилиқ гепини давамлаштуруп:

- Дөләтниң бәш жиллиқ планини төрт жилда орунлаймиз дәп, 1984-жили вәдимиздә туруп наһийә дөләткә 595 миң тонна қәнт қизилчисини тапшуруп, он биринчи бәж жиллиқни төрт жилда орунлиғанлиғи тоғрилиқ рапорт бәргән еди. Тәр төкүп қилған әмгәк һөкүмәт тәрәптин баһалинип, йәткән утуқлар үчүн йүздин ошуқ адәм орден, медальлар билән мукапатланди, икки киши Қазақ ССР Алий Советиниң депутати болуп сайланди, икки адәмгә Қазақ ССР Дөләт мукапити берилди. Азат ағамиз мәйдисигә Вәтинимизниң алий награди – Ленин орденини тақиған еди. Мана буларниң һәммиси бүгүн тарих болуп қалди. Һә, тарихниң изини аридин өткән жиллар өчирәлмәйду,- деди. Болатниң сөзини қоллап-қувәтләп Шылбы Туяқов сөзгә қошулди.

- Мән у чағларда наһийәниң баш врачи едим. Азат Мәшүр оғли мени пат-патла чақирип, егиликләрни, қурулушларни биллә арилап келәттуқ. У киши башчи болған чағларда қанчилигән қурулушлар – мәктәпләр, бала бағчилири, мәииший хизмәт көрситиш комбинатлири, әң чоң гөш комбинати селинип, көплигән адәмләр иш билән тәминләнгән еди. Биз у күни өтмүшни әсләп узақ параңлаштуқ. Ахирида Болат:

- Дүрнәм тәте, бүгүн тойға келип қапсиз, мән Азат ағаниң һөрмити, наһийәмизгә сиңәргән әмгиги үчүн өмүрлүк йолдиши болған, жапа-мәшәқәтни тәң тартқан сизгә бир чапан япсам,- дәп қазақ хәлқиниң әң һөрмәтлик меһманға чапан япидиған урпи-адити бойичә үстүмгә чапан япти, атисиниң избасари сүпитидә оғлумниң қолиға саат бағлиди. Мән худди Азат тирилип келип, мошу адәмләр арисида жүргәндәк хошал болдум, Азат билән мәғрурландим...

Әтиси той башланди. Әтигәнлиги саат 10.00.да мәдәнийәт өйиниң алдидики Улуқ Вәтән урушида қурван болғанларға ясалған мемориалға гүлчәмбәрләрни қойдуқ. Шу йәрдә Азат билән биллә ишлигән егилик башчилири, звеновойлар, муәллимләр келип мениң билән көрүшүп, Азатни әсләп көзлиригә яш елип, тәзийә билдүрүшти. Мәдәнийәт өйидә наһийәниң 80 жиллиғиға беғишланған тәнтәнилик жиғинда наһийә һакими Бағдат Қарасаев өткән вақит ичидә Алакөл наһийәсини башқурған 15 адәмни атап, һәр бириниң бу тәвәгә келип ишлигән ишлири тоғрилиқ ейтип өтти. У киши өз сөзидә Азат тоғрилиқ:

- 1980-1989-жиллири наһийәни Машуров Азат Машурович башқурди. Шу жиллири наһийә мәркизи Үч Арал шәһәр статусиға егә болди. Деханчилиқ, мал чарвичилиқ вә башқиму саһалар бойичә планни орунлап, жүкләнгән вәзипиләрниң һөддисидин жавапкәрчилик билән чиққан. Азат Машуров башчи болған жиллири наһийә вилайәт даирисидә биринчи қетим Көчмә Қизил туғни елишқа муйәссәр болған,- дәп сөзләватқанда, арқа рәттә олтарған мойсүпәт икки адәмниң өз ара гепи қулиғимға аңланди.

- Азат істеген кезде Алакөлдің тарихында болмаған жақсылықтар болдығой.

- Дұрыс айтасың, Азат өзі бір батыр жігіт еді.

Бу сөзләрни аңлап көңлүм хуш болди, чүнки биз бу наһийәдин кәткини 18 жил болсиму, хәлиқ Азатни, униң қилған яхши ишлирини есидин чиқармапту. Һәқиқәтәнму, у өз әмгиги билән тарихта қапту...

Жиғин ахиридики тәнтәнилик концерттин кейин той ресторанда давамлашти. Наһийә һакими билән Болат иккиси дәстиханни ачқандин кейин, Бағдат Қарасаев:

- Бүгүн Азат Машуровичниң рәпиқиси Дүрнәм апамыз 80 жиллиқ тоюмизни тәбрикләп келип аримизда олтириду. Биз биринчи сөзни Дүрнәм апамызға берәйли,- дәп микрофонни маңа тутқузди. Мән бираз һодуқсамму, бу тойда Азатниң орнида сөзләватқанлиғимни чоңқур һис қилип сөз башлидим. Барлиқ меһманларни бу чоң той билән тәбрикләп, ишлириға утуқлар тиләп сөзүмни давамлаштурдум:

- Алакөл наһийәси мениң үчүн ят әмәс. Мениң өмүрлүк йолдишим Азат Мәшүр оғли 40 йешида мошу наһийәгә биринчи хәтчи болуп сайланған еди. Азат киндик қени тамған Яркәнт тәвәсидин бирму иш биләрмән адәмләрни елип кәлгини йоқ. У киши силәр билән, алакөллүкләр билән он жил ишләп, бар билимини, яшлиқ күч-ғәйритини, саламәтлигини наһийәниң тәрәққиятини көтириш үчүн сәрип қилди. Шу жиллири наһийәниң йәткән утуқлири, алдинқи қатардин орун алғанлиғи тоғрилиқ жиғинда һаким тәкитләп өтти.Бу пәқәт Азат Мәшүр оғлиниңла әмгиги әмәс, бу силәрниң - алакөллүкләрниң әмгиги. Шу дәвирдә Азат Мәшүр оғлиға ишәнчә билдүрүп, униң билән биллә кечә-күндүз ишләп, наһийәниң ихтисадини,мәдәнийитини көтәргән барлиқ рәһбәрләргә, хизмәтчиләргә, дехан-әмгәкчиләргә рәхмәт ейтмақчимән. Азатниң шу жилларда қилған әмгигини баһалап, өзи болмисиму, мени балилирим билән чақирип, бүгүн һөрмәтләп төрдә ортарғузғиниңларға рәхмәт. Силәр билән көрүшүп, Азат тоғрилиқ иллиқ ләвзиңларни аңлап, Азатниң һаяти беһөддә өтмигәнлигигә йәнә бир қетим көз йәткүзүп хошал болдум. Бағдат баурым, яш болсаңму мошу наһийәгә баш болуп жүрүпсән, ишиң утуқлуқ болсун! Азатниң орнида избасари Дилшат Азат оғлиниң саңа чапан йепишиға рухсәт қил,- дедим.

Дилшат чапаннни япқандин кейин, Бағдат сөз елип:

- Дүрнәм апа, һөрмитиңизгә, тилигиңизгә рәхмәт. Бу наһийәдә сизниңму әмгигиңиз тола. Язлиғи 40 градус иссиқта, күзниң сөрүн соғ күнлиридә аддий хәлиқ билән етизда биллә ишлигән екәнсиз. Бүгүнки хошаллиқ тойда бизму өз новитидә бешиңизға ақ яғлиқ селип, үстиңизгә чапан япайли,-дәп чапан кийгүзди. Тойға қатнишиватқанлар арисидики һөрмәтлик меһманларғиму чапан йепип, һөрмәт билдүрди. Кәчтә, гала-концерттин кейин, биз чүшкән Болатниң өйигә наһийә һакими Бағдат аяли билән келип, икки-үч саат олтирип, ишлиниватқан ишлар тоғрисида сөзләп бәрди. Азат Мәшүр оғлиниң намини Үч Аралниң бир кочисиға яки селиниватқан спорт комплексиға бәрмәкчи болуватқанлиғини, бу иш һәл болғанда, мени чақиридиғанлиғини ейтти.

Әтиси бәйгә оюнлири болиду дәп шәһәрниң оң тәрипидики очуқчилиққа апарди. Бу йәргә 50 кигиз өй тикилип, униң бирини Азатниң ярдәмчиси болуп ишлигән Қанат Нусипов тикипту. У бизни қарши елип:

- Дүрнәм тәте, бу өйни сиз үчүн тиктим. Һәммә өйләр ақ, мениң болса Қазақстанниң байриғиниң рәңгидә, - дәп өйгә башлиди. Кигиз өйниң ичи кәң, гиләмләр үстигә чирайлиқ қурақ чүшәкләр селинип безилипту, жозилар үстигә түрлүк таамлар қоюлған. Қанатниң аяли Бақыт қимиз, шубатларни қуюп алдимизға қойди. Мениң билән көрүшмигән тонуш-билишләр кигиз өйгә кирип көрүшүп, һал-әһвал соришиштуқ. Бир чағда Қанат қолиға һаса тутқан қери киши билән кирип кәлди. Бу өз заманисидики илғар қойчи, Қазақстан йеза егилиги чарвичилиғиниң хизмәт көрсәткән хадими Қияқбай Ниязов дегән киши еди. Орнумдин туруп течлиқ-аманлиқ сораштим. У төргә чиқип олтирип:

-Азаттин айрилип қалған екәнмиз, балам, балилириң аман болсун. Азат яшимиған яшни балилириң яшисун. Һели есимда, 1981-жили қиш наһайити қаттиқ болди. Декабрь ейида евгей борини 162 саат, йәни 7 тәвлүк давамида тохтимиған еди. Азат әшундақ қийин жағдайда өзи мал арилап, малчиларниң әһвалидин хәвәрдар болған еди. Шуңлашқа қаттиқ қишқа қаримай, мал чиқими болмиған. Әнди мана қерип қалдуқ, 83 яшқа кәлдим. Аялим қайтиш болуп, балилирим билән туруватимән, буниңғиму шүкри,- деди.

-Ата, сиз Азат ағамизға атап бир қуръан оқуп қойсиңиз,- дәп илтимас билдүрди Қанат. Қияқбай аға қуръан оқуп, олтарғанлар һәммимиз Азатқа атап дуга қилдуқ. Қазақниң миллий тамиғи бесбармақ жозиға қоюлуп, меһманлар хошал олтириватқанда, Қанатниң оғли Азат кирип, бәйгигә қоюлған 10 машининиң биринчи кәлгәнләргә тапшурулғанлиғи тоғрилиқ хуш хәвәрни йәткүзди. Бәйгә түгәп, меһманлар билән хошлаштуқ. Андин бизни көлгә елип кәтти. Көл бойида олтирип оғлум Дилшат:

- Бу көлгә дадам билән келәттуқ. Дадам маңа үзүшни мошу көлдә үгәткән. Һәдилиримму суда яхши үзәтти. Апа, есиңдиму, дадам үзүп жираққа кетидиған, - дәп дадиси билән биллә жүргән ғәмсиз балилиқ чағлирини әслиди. Раст, балиларниң ата-аниси билән бәхитлик өткән чағлири жүригидә мәңгү сақлиниду...

Күн угисиға олтирип, упуқ қизил рәңгә боялған пәйттә Алакөл яп-йешил болуп, әжайип чирайлиқ көрүнди. Биз, Шылбы, униң аяли Күлән вә балилиримиз билән көл бойида узақ олтирип, жигирмә жил илгири блуп өткән вақиәләрни әслидуқ, Азатни қайта-қайта хатирилидуқ. Көлниң яқисиға селинған чирайлиқ яғач өйләрниң биридә қонуп, әтиси бизгә зор иззәт-еһтирам көрсәткән Бағдат Қарасаевқа, Болат Сиырбаев билән аяли Айгүлгә вә наһийә турғунлириға миннәтдарлиқ билдүрүп, Алмутиға қайттуқ. Азат маңған йолларда меңип, бир чағларда у резинка өтүгини кийивелип қизилча арилап жүргән етизлиқларни көрүп, худди һазирму етизлиқта Азат меңип жүргәндәк һис қилдим. Машиниға чүшүветип, Алакөлдә қириқ яшлиқ Азат қалғандәк жүригим ечишип ағриди. Етиз шаңлиридин Азатниң әкси көрүнүп, маңа қолини пулаңлитип, қиймай хошлишиватқандәк көрүнди...

Алмута- Үч Арал – Алмута

14-17-август, 2008-жил

Дүрнәм Мәшүрова

Monday, March 30, 2009

Book Review by Soledad Jimenez Tovar

Durnyam Mashurova (2007) Una vida no vivida en vano, Almaty, 143 pp. ISBN 9965-746-02-8
Durnyam Mashurova no piensa en pretenciosos universalismos literarios y escribe para su gente, la gente real, la de carne y hueso, aquella a la que ha conocido a lo largo del camino, con la que ha llorado y reído: Durnyam escribe desde, sobre y para la vida, no escribe a partir de personajes y vivencias abstractas sino desde su propia alma y, sin temor, la muestra al lector en cada línea.
Eso es Durnyam Mashurova: una escritora que entregó el alma en sus escritos y le exigió lo mismo a la autora de esta reseña, quien movida por una curiosidad intelectual comenzara a leer su primera novela, Una vida no vivida en vano, publicada en lengua Uighur en 2005 y en una traducción al ruso en 2007, para descubrir una biografía de su difunto esposo, el líder soviético Uighur Azat Mashurov, profundamente involucrado con el desarrollo de su comunidad en el distrito Panfilovskii en Kazajstán y, en general, de la comunidad Uighur en toda la exRepública soviética.
No obstante lo anterior, no sólo se encuentra a Azat Mashurov en las líneas de este libro, también puede leerse sobre el desarrollo de la comunidad Uighur de Kazajstán, de cuyo surgimiento y fortalecimiento fueron testigos y actores principales Durnyam y Azat. Después de leer este libro, la curiosidad intelectual originaria se convirtió en un compromiso con el pueblo Uighur y su cultura. En la visita que pude hacer a Durnyam en el verano de 2008, pude identificar a varios de los personajes mencionados en su libro, me trataron como a su familia y me asimilaron como parte de su comunidad: la lectora devino personaje.
Durnyam confirma su amor en este libro, busca rescatar del olvido a Azat y nos lo entrega en toda su humanidad, sin buscar delinearlo esencialista o simplificadamente. Lo mismo hace con el pueblo Uighur. De este modo, Durnyam, comprometida con lo local, se convierte al mismo tiempo en escritora universal y entrega una prosa sutil, develadora de las verdades ocultas en las cosas más discretas de la vida cotidiana. Un libro cuya traducción al inglés o al español permitiría a muchos más lectores recrearse con su fluida prosa, Una vida no vivida en vano es una joya por descubrir entre las obras literarias producidas en Kazajstán en los últimos años.
Durnyam Mashurova (2007) A Life Lived not in Vain, Almaty, 143 pp. ISBN 9965-746-02-8
Durnyam Mashurova doesn’t think of pretentious literary universalism and writes for her people, real people, the flesh and blood people, the people which she has met along the way, with which she cried and laughed: Durnyam writes from, on and for the life, she doesn’t write from abstract characters and experiences, but from her own soul, and without fear, shows it to the reader in each line.
That is Durnyam Mashurova: a writer who gave up her soul in her writings and demanded the same from the author of this review, who was driven by intellectual curiosity and began to read her first novel, A Life Lived not in Vain, published in Uighur language in 2005 and translated into Russian in 2007, to find a biography of her deceased husband, the Soviet Uighur leader Azat Mashurov, deeply involved with the development of their community in the Panfilovskii district in Kazakhstan and, in general, with the Uighur community throughout the ex-Soviet republic.
Nevertheless, you can read not only about Azat Mashurov in this book’s lines, but also about the development of the Uighur community in Kazakhstan, whose emergence and strengthening were witnessed by key players as Durnyam and Azat. After reading this book, the original intellectual curiosity became a commitment to the Uighur people and their culture. During the visit to Durnyam, which I did in the summer of 2008, I was able to identify several of the characters mentioned in her book. I was treated like family, and I assimilated as part of their community: the reader became a character.
Durnyam confirms her love in this book and seeks to rescue Azat from oblivion and delivers him in all his humanity, without seeking to delineate him as an essentialist or a simplified character. The same was done with the Uighur people. Thus, Durnyam, committed to the local, becomes, at the same time, a universal writer and delivers to us a subtle prose, unveiling the hidden truths in the most discreet things of everyday life. A book whose translation into English or Spanish would enable many more readers to enjoy her smooth prose, A Life Lived not in Vain is a discovered gem among literary works produced in Kazakhstan in recent years.

Monday, March 9, 2009

Ищу переводчиков

Я не могу поверить, что моя маленькая книжка читается в США, Мексике и Латвии. Эти мемуары были написаны не для продажи или чтобы сделать меня известной. Все что я хотела - это рассказать историю моего мужа, Азата Машурова. Я так благодарна, что она нашла отклик в сердцах людей так далеко от Казахстана. Было бы хорошо найти переводчиков с опытом литературного перевода на английский, испанский и другие языки.

Я наконец закончила вторую книгу, которая еще не имеет названия. Теперь ее нужно отредактировать и отполировать, после чего я смогу издать ее на уйгурском, а затем перевести и опубликовать ее за рубежом. Мои планы - представить ее в США, России, Мексике, Китае, так что мне также нужны там контакты.

Я скоро включу сюда некоторые отрывки из книги, чтобы вы смогли ее прочувствовать.

Looking for Translators

I couldn't believe that my little book would be read in the US, Mexico, or Latvia. These memoirs were not ment for sale or make me famouse. All I wanted is to tell the story of my husband, Azat Mashurov. I am so grateful that it touched hearts of people so far away from Kazakhstan.
It would be great to find translators into English, Spanish and other languages who are experienced with literatory work.

I'm finally done with the second book, which still doesn't have a title. Now it needs editing and final polishing, after which I can publish it locally in Uighur and then translate it and publish overseas. My plans to go with it to the USA, Russia, Mexico, China, so I need contacts there too.

I will put some passages from the book here, so you can get a feel of it shortly.

Wednesday, October 22, 2008

Opening a museum-class at Chon Chighan High School

October 20th is the 85th birthday of my oldest brother Kasym Kurbanov, who passed away in 1993. He had a difficult life as he raised five children and five siblings after our parents passed away. After the World War II, where he served in Orenburg, Russia, he came back to our village Chon Chigan and started teaching. He later became a school principal and was well known and respected in the community. Very strict and demanding, but fair and caring, he was devoted to his work, and will always remain a Teacher to few generations.
To remember his name in our community, I decided to open a museum-class in his school. I've donated some money for it, and with the support of his children, relatives and colleagues, we had a wonderful celebration of his birthday by opening a small museum of Kasym Kurbanov.

On the pictures below (left to right): 1)His daughter-in-law Jannat-buvi and daughter Madinam are making sambus, an Uighur traditional pastry with lamb meat and carrots for the party. 2) Relatives, friends and colleagues in front of the Chon Chigan High School (Kazakh-Uighur school in Panfilov district, Almaty region). 3) Kasym Kurbanov's children and relatives are looking at the pictures in the school lobby.

Saturday, June 7, 2008

A Life Lived Not in Vain Book Review

Author : Durnam Mashurova
Review by : LeeBCroft

The author, Durnam Mashurova (1943-), is a well-known poetess and lyricist in Kazakhstan. She belongs to the ethnic minority of Uighurs, a population of Islamic Turkic-language speakers inhabiting Northwest China and Eastern Kazakhstan. In 1965, during the time that Kazakhstan was one of the fifteen republics of the Soviet Union, she married Azat Mashurov (1940-2000), a hard-working man who became a leader of not only the Uighur minority in his region, but of Kazakhstan itself, rising from a workman's origins by the time of the demise of the Soviet Union in 1991 to the position of First Secretary of the Kazakh Communist Party's Regional Committee for the Panfilovsky Region. There was not much of interest in Kazakhstan's history in the four decades from the 1960's through his death at the age of 60 in 2000 that Azat Mashurov was not involved in in some way. In his lifetime he was awarded the Soviet Medal of Lenin for his positive achievements on behalf of the people. But what is his legacy now that the Soviet Union is no more? The Communism he championed and exemplified is moribund in the world. The country he struggled to advance is profoundly changed, and embarked upon a different path. Answering this important question of his legacy is the real point of this book, A LIFE LIVED NOT IN VAIN ("Our World" Publishers, Almaty, Kazakhstan, 2007, in a translation from the original Uighur into Russian by Khamit Khamraev, illustrated with captioned photos, 144 pages, ISBN 9965-746-02-8). The Introduction by Il'kham Prize laureate poetess Patigul Maskatova is entitled "Life--the days lived out in love..." And indeed this is a love story first, told by a wife who witnessed it all in admiration of her husband's constant competence and care for others of his family, his people, and his country. Through Durnam's stories of her life and her husband Azat's life, we see the hardships and hunger in the 1940's during the time of Josef Stalin's post-WWII administration. We see their living standard raised by constant Herculean efforts to surmount the economic deficiencies in the 1950's and 1960's, we see the rise of environmental concerns and the time of Gorbachev's "glasnost" and "perestroika." We see the nascence of the new Kazakhstan and its personalities, well known to Azat. But more clearly do we see throughout the book a concerned husband, father, and friend. The stories are simple but elegantly told, sometimes providing a humorous image (as when Azat comes home bespattered with mud, having struggled to push a car out of a road transformed by rain into a bog), and they are touching (as the relation of the wedding of their son Dil'shat shortly after Azat's death, where a friend's playing of the stringed Dutar evokes the father's spirit and assures, says Dil'shat to comfort his mother, the success of the marriage). What we learn is that the legacy of the "Uighur Pride," Azat Mashurov, is not primarily sociopolitical, nor economic, nor environmental. It's a HUMAN legacy, hard earned by a man who spent his entire life HELPING people. Now even in the post-Soviet world the people of his home town have erected to him a monument of gratitude and positive memory. They named a street after him. He was a man remembered in love, and that's the best legacy of all. This is a very interesting and touching book to read, and is most deserving of an English translation. In the afterword, the author explains that the Russian translation omits by necessity of its difficulty several poems from the Uighur original version, so that the English translation should optimally be made directly from the Uighur. Not everyone can do this well, of course. Son Dil'shat, perhaps?

Wednesday, September 5, 2007

Рассказ Патам-хада

Да, это были трудные годы. Было голодно и холодно. Семья у нас была большая. Родители работали, но зарабатывали очень мало. Наша мама родила восемнадцать детей. Самая старшая - это я. Из них выжило семеро. Одиннадцать детей умерло от болезней и голода. Каждую смерть я переживала очень тяжело и плакала вместе с мамой. Сейчас вспоминаю, оказывается, я с пяти лет уже присматривала за братишками и сестренками. Мама вставала на заре, и, покормив грудью моего братишку, укладывала его в люльку спать. Затем выпивала большую чашку уйгурского чая с молоком и солью - аткан-чая, брала на плечо огромный кетмень, и уходила в поле. Я мыла посуду, прибирала в доме. В это время просыпался братишка и начинал плакать. Я брала его из люльки, завертывала в чистую тряпицу, и несла к маме – в поле. Вместе со мной шел и другой братишка – Нурум. Расстояние от дома до поля было приличное. В жару мы доходили с большим трудом. Когда мама находилось на другом краю, мы с трудом могли докричаться до нее. Услышав, мама через все поле шла к нам. Братишка плакал оттого, что хотел есть. В результате, обессилев, он засыпал. У мамы отсутствовало молоко. Да это и не удивительно. Откуда быть молоку, когда мама весь день перебивалась лишь выпитой утром чашкой аткан-чая, и по колено в грязи работала на поливе? Мама наскоро опять кормила младенца, и снова уходила в поле, проваливаясь по колено в грязь. А мы, в самую жару, возвращались домой.

Мама возвращалась уставшая. Ее сил хватало только на то, чтобы бросить прямо на пол подушку и немного прилечь. Вероятно из-за того, что она сильно уставала, или по причине того, что она не в силах прокормить детей, оно часто нервничала, и по сравнению с отцом, имела более суровый характер. Через некоторое время, мама обычно выходила из комнаты со словами: «кажется, я уснула, что-то сегодня я устала». Пока мама отдыхала, я успевала вскипятить в казане воду для чая. Мама выпивала чашку аткан-чая и затем брала младенца на руки. Мы все замолкали в ожидании ее поручений. Если в доме была мука, мама добавляла несколько яиц и готовила суп с тестом – суюк аш. Мы обычно подметали двор и на его середину расстилали войлочный палас. Затем ставили узкий столик на коротких ножках – джоза. В большой старый таз накладывали кизяк и поджигали его таким образом, чтобы он тлел. В то время было очень много комаров. Если не было дыма, отпугивающего их, во дворе невозможно было находиться. Сидя за этим большим столиком, мы все ели приготовленный мамой ужин. На утро мама опять брала большой кетмень и уходила в поле. А я оставалась дома присматривать за братишками. Отцу становилось жаль меня. Он часто говорил: « Доченька, другие девочки играют, а у тебя на игры нет времени». С этими словами он целовал меня, садился на лошадь и отправлялся на работу.

Наши родители были одними из основателей колхоза. Отец работал бригадиром, затем стал мирабом – ответственным за распределение воды. На этой должности он работал достаточно долго. Мама была поливщицей. В то время их называли гектарщиками. Они оба были активистами колхозного движения.

Мама в работе была очень добросовестной. Она работала, не жалея себя. В то время таких называли стахановками. Мама была одной из них. Помню, как-то оценив мамин труд, колхозное руководство премировало ее коровой с теленком. Позже мама заболела, и была вынуждена оставить работу. Отец еще долгие годы трудился в сельскохозяйственном секторе. Лишь в последние годы он перешел на поварскую работу. На различных мероприятиях, будь то свадьба или поминки, он с особым мастерством готовил блюда, чем заслужил у земляков почетное прозвище «Машур-ашпаз» (повар).

Весна 1940 года. Мне нравилось это время года. Снег еще растаял, и по берегам арыков начинала разрастаться мята. Желтым цветом расцветал одуванчик. Несколько ранее – белые бутончики урюка. В любом дворике люди наводили чистоту, убирались в саду, а затем занимались посадкой овощей. У всех хорошее настроение, в сердце – какая-то необъяснимая теплота и радость.

Всю зиму люди топили печи, выносили золу, убирали снег. Конечно, это все надоедает. Поэтому, избавившись от всего этого, они обновлялись вместе с природой, вдыхая в себя теплый воздух каждого весеннего мгновения. В тот год Нуруму было двенадцать лет, Масуму – десять. Однажды они вдвоем на повозке отправились за дровами. Мы собрали мяту, клевер, и приготовили зеленые пельмени. Уже поужинали, помыли посуду, а братишек все нет. Мама начала беспокоиться. Темнело. Вдруг браться появились. Нурум шел пешком, держа осла под уздцы, а Масум лежал на повозке, поверх дров. Отец взял Масума на руки и понес в дом. Вдруг Масум заплакал. Смотрим, огромная заноза впилась в его тело. Руками ее не достать. Мама запричитала:

-Что же делать? Бедный мой сыночек! - она не находила себе места. Между тем, сама она беременна, дохаживает последние месяцы. Отец нашел где-то телегу, запряженную лошадью, и они вдвоем с мамой повезли Масума в больницу в Джаркент. Я плакала, не зная, о ком больше переживать. Мы остались в доме вчетвером: двенадцатилетний Нурум, восьмилетняя сестренка Хатам, трехлетний Абусалам и я. Потушив свет, мы все легли спать. И крепко уснули. В полночь я проснулась от голоса отца:

-Патам, открой дверь, мы вернулись.

Я открыла дверь и увидела только отца с Масумом. Мамы не было. Я испугалась. «А где же мама, она что, заболела?

Отец бросил узелок с одеждой на топчан и сказал: «Маму врачи оставили в больнице. Она, наверное, испугалась, увидев рану Масума. Завтра сама сходи к ней. Свари что-нибудь, да не забудь про аткан-чай. Ей обязательно надо чаю, иначе, ты ведь знаешь, у нее голова разболится»

Через некоторое время отец добавил:

У Масума вынули занозу и зашили рану Ему дали лекарства, сказали, что выздоровеет. Он уложил Масума, и тот сразу же уснул.

Наутро я приготовила еду, в банку налила аткан-чай и отправилась в город. На мое счастье одна семейная пара на телеге также направлялись в Джаркент. Они взяли меня с собой. Когда я пришла в больницу, конечно, и еда, и чай – все остыло. Когда я спросила у врача о состоянии мамы, она ответила:

-«Ваша мама родила мальчика». На радостях я отдала принесенный сверток с едой врачу и побежала к окну. Мама меня увидела, и подошла к окну с другой стороны. Она спросила о состоянии детей, оставшихся дома. Наверное, ей стало жаль меня. Во всяком случае, она сказала: «Ты, доченька больше не приходи. Придешь, только когда меня выпишут». С этими словами она подошла к кровати и прилегла, помахав мне рукой. У меня защемило сердце при виде мамы. Она была очень слаба, и вся ее слабость и боль читалась в ее глазах. В это время все во мне всколыхнулось, я была переполнена чувствами:

-«Мама! Насколько величественно это слово. В муках ты даешь жизнь, преодолевая трудности , ты растишь детей. Недаром говорят, что материнское сердце – это полноводная река!»

Не в силах сдержать эмоции, я поспешила домой.

-Как назовем братика? – спросила я у отца, пришедшего после работы. Он подумал и ответил:

-Азат, доченька. Даст Аллах, мы освободимся от жизненных трудностей и проблем, ведь Азат означает Свобода…

Таким образом, 27 марта 1940 года у бедного дехканина Машура родился сын Азат.

С самого раннего детства Азат рос мальчиком большеголовым, с густой черной шевелюрой. У него был внимательный взгляд, он был подвижным и резвым. Никогда он не говорил неправду, был наблюдательным и очень трудолюбивым.

Точно не помню в каком году, но наступил у нас мор. Люди в большом количестве болели и умирали. Нередко хоронили целыми семьями. У нас переболели все. Последним заболел Азат. Боясь того, выживет ли сын или нет, отец выпросил у председателя колхоза высушенную коровью шкуру. Размягчив ее кипятком, завернули в эту шкуру Азата. Не знаю, сколько времени он лежал в ней, но помню, что родители не спали, и просидели все время около него. Они молились и просили у Всевышнего не забирать сына. Наутро ребенок открыл глаза. Помню, отец тогда сказал:

-Аллах снова вернул нам сына.

Мама продолжала сидеть возле Азата. Болезнь была коварной. Она могла привести к тому, что люди не могли передвигаться. Азат болел достаточно долго. Кроме того, это было голодное время. Мама старалась дать Азату лучший кусок, отрывала от себя, и всю себя посвящала сыну. Она рассказывала ему сказки и различные легенды. Однажды, после того, как мама рассказала ему притчу о «Хизир-бова»- легендарном волшебном старце, исполняющем желания, Азат воскликнул: «Если бы я был «хизиром», я бы всем дал еду и одежду». От этих слов мама расчувствовалась, прижала сына к груди и произнесла: «Дай Аллах, чтобы ты достиг своих желаний». Азат и сам не понимал, почему он так сказал. Через некоторое время Азат поправился. В день, когда Азат встал, мама принесла с поля дыни-скороспелки. Я ощущаю запах этих дынь до сих пор.

Родители выдали меня замуж за человека по имени Хевуллам. Он был родом из селения Надак. Раньше Хевуллам уже был женат, но его жена умерла. Мои родители радовались, что я определилась. Но в это время началась война. Фашистская Германия напала на Советский Союз. Началось страшное время. Из каждого села ежедневно уходили на фронт десятки человек. Не обошла эта участь и селения Пенджим и Надак. Многие мужчины, оставив старых родителей, семьи, родных, уходили на войну. Прошло всего шесть месяцев, как мы поженились. После того, как Хевуллам получил повестку, мы направились в Пенджим. Мама приготовила чай. Разливая его по чашкам, мама сказала: « Завтра племянник, моего брата сын, отправляется на фронт. Дай Аллах, чтобы он вернулся невредимым». При этом у нее на глаза навернулись слезы.

«Отец, мама, я тоже пришел проститься с вами. Я тоже завтра ухожу на войну»- сказал в этот момент Хевуллам.

Мама разрыдалась. Отец попытался остановить ее словами:

«Возвращайся, сынок. Мы будем ждать тебя. О своих родителях не беспокойся. Здесь мы – все вместе. Мы их будем навещать. Что нам сделается? Главное, чтобы вы вернулись…»

Произнеся эти слова, отец глубоко вздохнул и вытер платочком навернувшуюся слезу. Мы не стали ждать ужина и поспешили домой, в Надак. На прощание отец сказал: « Завтра мы все пойдем провожать вас на берег Усека.

Начались тяжелые дни. Люди поникли головой, придавленные обрушившимся на них горем. В селении –пустынно, на душе – горестно.

Атмосфера в доме – тягостная. Родители ходят молчаливые, словно предчувствуют беду. Так оно и случилось. Через год пришла «похоронка» от Хевуллама. Такие бумажки стали приходить в Надак все чаще и чаще. Родители оплакивали детей, но ничего поделать не могли. Я тоже никак не могла поверить, что больше нет моего Хевуллама. Но я была бессильна изменить что-то!. И вот, в семнадцать лет я стала вдовой. Мои родители пришли в Надак, и уговорили родителей Хевуллама, чтобы я вернулась в Пенджим. Я стала работать в колхозе…Вот так война изменила всю мою жизнь. И не только мою…